Istorija...

svakakve priče...
User avatar
Booze Brothers
glavni internet kezualac Srbije...
Posts: 36044
Joined: Wed Sep 07, 2005 3:40 pm
Location: Singidunum 44°48'51.26"N / 20°29'52.15"E
Contact:

Re: Istorija...

Post by Booze Brothers »

Image
'63. OFK Beograd-Juventus 2-1
Image
Ofka till I die
Nezvanični sajt OFK Beograda
Sačuvajmo Omladinski stadion!

User avatar
Booze Brothers
glavni internet kezualac Srbije...
Posts: 36044
Joined: Wed Sep 07, 2005 3:40 pm
Location: Singidunum 44°48'51.26"N / 20°29'52.15"E
Contact:

Re: Istorija...

Post by Booze Brothers »

Фељтон Небојше Богуновића

Југославија на рушевинама Србије (1): Опасна романтика

Историчари још истражују шта је навело српске победнике у Првом светском рату да униште своју државу и створе ону коју је пре 70 година дипломата Јован Дучић назвао фатаморганом.
Фатаморгана одвела у катастрофу: Јован Дучић


Велики српски песник Јован Дучић изрекао је пре тачно седамдесет година мисао, коју су неки његови видовити савременици оценили као епохалну.

Image

Боравећи у избеглиштву, у граду Гери у Сједињеним Америчким Државама, дубоко потресен вестима из отаџбине које су говориле да хрватске усташе врше покољ над Србима и разочаран у политичку елиту Краљевине Југославије, као и у саму југословенску државу, мудри Херцеговац је рекао:

"Југословенство није поникло ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспоразума; продукт је једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот, једна романтика која је постављена насупрот реалне политике и једна фатаморгана која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реалну у том нездравом сну о немогућем и неприродном."

Прсти Католичке цркве

Дубоко жалећи што је Краљевина Србија, једина реална и перспективна држава, избрисана 1918. са политичке карте Европе да би уступила место фатаморгичној и проблематичној Југославији, Дучић је окривио не само српске и југословенске политичаре, него и бившу хрватску браћу.
Он је недвосмислено рекао да упозорења која су стизала, истина, од малобројних српских интелектуалаца, али и од многобројних историјских чињеница, нису утицала на одлучујуће политичке факторе у Србији да опрезније прихвате идеју о "братству југословенских народа".

Image
Указивао на погубне последице државе с Хрватима: Милован Миловановић

Најозбиљније упозорење је још пре Првог светског рата упутио српској јавности Милован Миловановић, један од најбриљантнијих српских интелектуалаца.
Написао је брошуру под насловом "Срби и Хрвати" у којој је упозорио српску јавност на многе проблеме који оптерећују српско-хрватске односе.

Износећи бројне историјске чињенице, Миловановић је у овој малој књижици истакао да су "Срби и Хрвати кроз читав средњи век, све док туђинска најезда није уништила њихову државну самосталност, имали своје посебне државе, које међу собом нису имале никаквог ближег додира.
По самој сили прилика... Срби и Хрвати су се постепено све више разилазили и одељивали једни од других."


Указујући да је до зближавања српског и хрватског народа дошло тек половином 19. века када се појавио Илирски покрет и када је постигнут договор о заједничком језику, Миловановић истиче да је тај "период националне слоге" кратко трајао, јер се у српско-хрватске односе умешала католичка црква.

"Католичка је црква стала развијати своју живу и доста успешну пропаганду на Балканскоме полуострву. Вршење тога пропагандног посла морало је у првом реду пасти у део хрватскоме свештенству које је најбоље познавало балканске Словене и које им је било најближе и по својем језику и по обичајима.
Под таквим приликама Хрвати који су добили улогу вршилаца католичког мисионарства међу Јужним Словенима, понели су се замишљу да би се сви Јужни Словени могли прикупити у једну политичку и народну целину, којој би они, Хрвати, били центар. Иза верскога мисионарства дошле су поступно хрватске претензије на политичким и националним основама."


Миловановић је упозорио да хрватске националне амбиције све више попримају шовинистички карактер, јер "Хрвати не дозвољавају да се Срби у Хрватској сматрају саставним делом српског народа... По хрватској замисли, Срби у Хрватској имали би заборавити на своје крвне везе са Србима изван граница Хрватске...
Од њих се тражи... да као хрватски држављани не гледају ни на коју страну преко граница своје "хрватске" Отаџбине, или да гледају тамо онако како гледа хрватска државна политика, да према томе и са српским државама и у опште са српством одржавају онакве односе, какве буде утврдила Хрватска."
Мада је као реалан политичар увиђао да би и за Хрвате и за Србе било корисније да из економских разлога створе заједничку државу, Миловановић је за разлику од ватрених поборника југословенства указивао на све оне проблеме који би могли бити фатални, не само за будућу југословенску заједницу, него и за српски народ који је већ имао своју матичну државу.
Зато на крају своје брошуре Миловановић закључује: "Према стању у којему се данас налазе Срби и Хрвати спорно је питање да ли би стварање српско-хрватске народне заједнице, донело користан резултат. Питање је утолико теже и судбоносније за нас Србе, што... ми имамо државу и имамо све потребне услове за самосталан народни живот. Нема сумње да би те погодности прикључењем Хрвата уз српску народност постале потпуније, да би гаранције за будућност и српску и хрватску тим самим знатно нарасле, да туђинским утицајем није изазван хрватски сепаратизам, који прети да разори српско-хрватску народну заједницу."

Упозорења која је пре доношења одлуке о стварању Југославије упутио српској јавности искусни и добронамерни др Милован Миловановић, остала су, нажалост, без одјека.

Осим оправдане скепсе коју је у вези са српско-хрватским уједињењем изразио угледни интелектуалац и политичар Милован Миловановић, из Хрватске су пред избијање Првог светског рата почеле да стижу узнемиравајуће вести које су указивале да се Срби у Хрватској сумњиче за политичку неподобност и да им се приписују разни облици антидржавне делатности. У том циљу је монтиран велеиздајнички процес против веће групе Срба у Загребу.
Државни јавни тужилац је, наиме, подигао оптужницу против групе Срба на основу неаргументованих и крајње сумњивих доказа изнетих у једној брошури-памфлету под називом "Финале", коју је написао неки Ђорђе Настић, за кога се касније испоставило да је агент-провокатор, припадник аустроугарске војне обавештајне службе.
У брошури се тврдило "да Срби припремају револуцију и да им је циљ да словенске народе у Аустро-Угарској припоје Србији".

Узроци неспоразума
Image
Јосип Франк

Прави разлози за отпочињање ове судске лакрдије нису лежали у исконструисаним доказима, изнетим у поменутој брошури, него су узроци били много дубљи.
Наиме, Беч је припремао анексију, припајање Босне и Херцеговине Аустроугарској и пред светском јавношћу требало је Србе приказати као реметилачки фактор на Балкану.
Политичка атмосфера у којој је 3. марта 1909. године отпочела судска расправа била је крајње неповољна: угледни Срби су хапшени и прогањани, забрањивала се употреба ћирилице, затваране српске школе.
На челу антисрпске пропаганде стајао је Јосип Франк, челник Хрватске чисте странке права и велики србомрзац, Јеврејин који се покатоличио.

Многи хрватски идеолози и политичари упорно су понављали тезу да између Срба и Хрвата постоје непремостиве цивилизацијске разлике и да је због тога заједништво међу њима немогуће.
Један од њих Иво Кршњави, професор Загребачког универзитета је писао: "Дубоки узроци неспоразума између Срба и Хрвата исти су они који проузроковаше раскол Истока и Запада, исти који расцјепише Римско царство и кршћанску цркву".

Југославија на рушевинама Србије (2): Европа спасава Србе

"Велеиздајнички" процес у Загребу је на оптуженичку клупу ставио 53 истакнута Србина из Хрватске, а тужилац је својим захтевима запањио сву напредну јавност.

ImageЖРТВЕНА ЈАГЊАД: Валеријан и Адам Прибићевић са оптуженим Србима за "велеиздају"

Оцењујући понашање власти, а нарочито поступке тадашњег хрватског бана Павла Рауха у време најинтензивније антисрпске пропаганде, угледни историчар и академик Василије Крестић је утврдио. "Да Срба (у Хрватској) није било око 700.000, Раух би их најрадије све побио. Међутим, како је тај број био позамашан, изјавио је да то није могуће учинити. Сама помисао на физичко уништење Срба, као и расправа коју је Раух водио о томе са својим истомишљеницима најбоље сведочи о противсрпском расположењу које је владало у кругу око тадашњег хрватског бана и Јосипа Франка. Задојени болесном мржњом, они су били на прагу геноцидних злодела".

Масарик диже глас

Image
Томаш Масарик

У таквом политичком амбијенту отпочео је 1909. тзв. Велеиздајнички процес у Загребу. На оптуженичку клупу изведена су 53 припадника српског народа на челу са Адамом и Валеријаном Прибићевићем, рођеном браћом угледног српског политичара из Хрватске Светозара Прибићевића. Оптужба против окривљених, како износи Крестић, "била је више политички памфлет, него правни акт", а државни тужилац је тврдио да се "у краљевинама Хрватској, Славонији и Далмацији, те Босни и Херцеговини, пропагира и узгаја мисао великосрпске државе, а онда да се подигнућем свеопће револуције у овим земљама и, уз војену снагу Краљевине Србије и Кнежевине Црне Горе, ове краљевине и земље отргну од Аустроугарске монархије и присаједине Краљевини Србији и тако створи једна српска држава под жезлом краља Србије Петра Првог Карађорђевића".

Државни тужилац је на крају свог дугог излагања затражио да се сви отпужени осуде на смрт вешањем. Јавност је била запањена, а Томаш Масарик, угледни универзитетски професор и политичар, потоњи председник Чехословачке, који је са великом пажњом патио цео ток суђења био је згранут таквим "монструозним захтевом тужиоца". Он је дигао на ноге политичке и научне кругове, не само у Аустроугарској, него и ван ње.

Употребио је свој научни ауторитет, али и положај посланика у Аустроугарском парламенту и са скупштинске говорнице обратио се целој Европи: оптужио је судске власти у Аустроугарској, односно Хрватској, и пред јавност изнео целу позадину овог случаја. У завршној речи је рекао:

"Ја се надам да неће бити ни једног посланика, ни једне странке у овој кући који ће гласати макар индиректно за ову политичку и културну срамоту, за овај такозвани Велеиздајнички процес".

Његове речи наишле су на одјек у многим научним и политичким центрима широм старог континента. Због оштрих протеста европске јавности Судско веће у Загребу није прихватило захтев државног тужиоца него је оптуженима изрекло временске казне. Али, ни оваква пресуда није остала на снази, јер је аустроугарски цар Фрања Јосиф био принуђен да због "велике галаме у свету" све оптужене помилује. Десетак година после упозорења Милована Миловановића да је ризично уједињење југословенских народа и шест година после велеиздајничког процеса у Загребу где су Срби означени као реметилачки фактор на Балкану, у српској скупштини је изгласана Нишка декларација, која позива на уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. У новијој српској историји не постоји ниједан политички документ који је имао тако кратак садржај, а тако судбоносне последице по српски народ.

Декларацију је, на предлог српске владе, на чијем се челу тада налазио Никола Пашић, изгласала Народна скупштина 7. децембра 1914. у јеку једне од најсудбоноснијих ратних операција за време Првог светског рата, Колубарске битке. Још док се није знао исход ове битке у којој се решавало питање опстанка српског народа, политичари окупљени у Нишу донели су одлуку која је означила настанак Краљевине Југославије и нестанак са политичке сцене Краљевине Србије.

Носећи пасус документа о коме је реч гласи: "Влада Краљевине Србије сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања, које је, у тренуцима, кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца"

Image
ПОБИО БИ СВЕ СРБЕ У ХРВАТСКОЈ: Бан Павле Раух

Историчари још трагају за одговором на питање, шта је навело српску владу, као и најугледније српске политичаре и јавне раднике да, у тренутку када се још није знало за судбину Србије, размишљају о стварању Југославије, коју је велики песник Јован Дучић, баш због њеног проблематичног настанка, назвао "државом фатаморганом".

Иако поуздано не знамо зашто је тако брзо донета одлука о стварању нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), данас добро знамо како је она стварана. Из историјских докумената се види да због веома кратког времена - јер је од објаве рата прошло непуних пет месеци - српска влада, која је у ратним околностима заседала у Нишу, није била у могућности да припреми озбиљније образложење предлога о потреби стварања нове државе, Југославије.

Осим тога, како тврди историчар Андреј Митровић "наметнути оружани сукоб затекао је Србију без потребних политичких и програмских основа" на којима би се могла градити нова држава. И заиста, српска влада, предлажући народним посланицима усвајање Нишке декларације, пред њих није изнела никакав материјал, односно елаборат у којем би се дала целовита анализа политичких, економских, културних и других разлога за предложено уједињење.

Што је још чудније, владин предлог, који се са данашњег становништва може сматрати као један од најсудбоноснијих у српској историји, народни посланици су прихватили једногласно и без дискусије. У припреми овог историјског скупштинског заседања и изради Нишке декларације учествовало је више српских политичара и угледних интелектуалаца, међу којима су били Никола Пашић, који је координирао припреме за скупштинско заседање, као и Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Александар Белић и други.

Југославија на рушевинама Србије (3): Троимена грешка

Још пре усвајања Нишке декларације 7. децембра 1914, којом је озваничена тежња најугледнијих српских политичара и интелектуалаца да се створи заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца, председник српске владе Никола Пашић је предузео низ мера којима је хтео да удари темеље те нове државне творевине, на рушевинама Краљевине Србије.

Image
ОФИЦИРСКИ ДОМ У НИШУ: Усвајање Нишке декларације 7.децембра 1914. године

Пашићу је било јако стало да се у европским круговима, а нарочито међу државама Антанте, Русије, Француске и Енглеске, створи утисак да су Срби, Хрвати и Словенци који живе у Аустроугарској спремни да се после завршетка Првог светског рата уједине са "својом браћом у Србији." Зато је покренуо акцију за окупљање представника ова три народа, који су по избијању рата емигрирали у неке европске земље, како би од њих било створено политичко тело које би "репрезентовало јужнословенске народе у Аустроугарској."

Сумњиви Југословени

Image
Никола Пашић

Тако је већ 30. јуна 1915. у Паризу основан Југословенски одбор који је требало да у савезничким земљама пропагира циљеве из Нишке декларације, т.ј. да се залаже за уједињење "једног троименог народа", како је то Пашић волео да каже. У Југословенском одбору Хрвате су, између осталих, представљали Анте Трумбић, народни заступник из Сплита, Фране Супило, новинар и публициста из Ријеке, и Иван Мештровић, вајар из Дрниша, док је најпознатији Србин из Босне и Херцеговине у одбору био Никола Стојановић, адвокат из Сарајева, а најпознатији Словенац Нико Жупанчич, етнолог из Љубљане.

Чланови Југословенског одбора нису били прави репрезенти својих народа, јер у срединама из којих су потицали нису уживали углед какав је требало да имају људи који одлучују о тако крупним питањима као што је уједињење народа који до тада никада нису живели у заједничкој држави. Анте Трумбић, председник Југословенског одбора, био је локални политичар из Сплита, т.ј. посланик у Далматинском сабору и готово непозната личност у Загребу. Фране Супило је био највише познат по томе што је често мењао странке и политичка уверења, док је Иван Мештровић уживао углед само као уметник.

Пашић је лако прешао преко чињеница да су Трумбић и Супило раније припадали Првашкој странци Анте Старчевића, били чланови једне партије којој нису били страни геноцидни методи у решавању српског питања у Хрватској. Међу хрватским политичким вођама који су уживали углед у народу, а који се нису прикључили Југословенском одбору, једни су били за очување Хабзбуршке монархије и за останак хрватског народа у њој, уз извесне државне реформе, а други су прижељкивали распад Аустроугарске, али нису желели стварање Југославије, него независне Хрватске. Али, и хрватски представници који су били у Југословенском одбору и на речима се залагали за заједничку државу, то нису чинили искрено. Трумбић, иако председник Одбора, често је са неповерењем примао Пашићеве сугестије у погледу рада на југословенској ствари. Он је прихватао Југославију само под условом да у њу уђу и Словенци, јер се бојао да би без њих био веома мали број католика у држави.

Најзагриженији Хрват био је Фране Супило, који је због противљења наводном српском православном ексклузивизму, т.ј. хегемонизму напустио Југословенски одбор већ почетком 1916. године. У њему се поново пробудила идеологија Анте Старчевића коју је раније заступао, и родио се католички клерикализам за који је веровао "да може спасити Хрвате." Он је јавно изјављивао "да је католичанство најкултурнија вјера на свијету", и да је то једна "тако колосална културна и хуманитарна институција, да јој се никаква друга вјера нити из далека приближити не може и према којој је читав ортодоксизам (православље) једна блиједа слика". Зато је Трумбић сматрао да народи који би требало да чине Југославију неће моћи да живе заједно.

Два најкрупнија национална циља, која су била дубоко укорењена у свести српског народа и записана крупним словима у готово свим програмско-политичким документима из 19. века - ослобођење и уједињење српске браће, који су живели у аустроугарском и турском ропству, као и излазак Србије на море - могла су лако да буду остварена у току Првог светског рата. Краљевина Србија је у ратном сукобу са Немачком и Аустроугарском поднела највеће жртве, а њена војска дала непроцењив допринос савезничкој победи. Најреалнија шанса да Србија добије своју морску обалу указала се већ на почетку рата.

Три државе Антанте су увиђале да Србији мора да се омогући излаз на море, па се само постављало питање колики део обале јој дати. Русија, чије се мишљење уважавало у Енглеској и Француској, захтевала је од својих савезника да се Краљевини Србији да цела далматинска обала. Министар иностраних послова Русије Сергеј Сазонов, у жељи да европску јавност упозна са ратним циљевима своје земље, у интервју петроградском дописнику италијанског листа "Коријере дела сера", објављеном 30. децембра 1914, рекао је да "српска нација има право на политичко уједињење и излаз на море, као и други срећнији народи Европе.

Убудуће у српску краљевину треба да уђу: цела Босна и Херцеговина и цела Далмација". Ова борба Сазонова уродила је плодом, па су 26. априла 1915. представници Русије, Енглеске и Француске потписали Лондонски уговор, према коме су Србија и Црна Гора добиле половину Далматинске обале. Србији и Црној Гори припала је "цела обала од Кап Планке (односно од рта Плоче у близини Трогира), до реке Дрим (Албанија) са лукама Сплитом, Дубровником, Котором, Баром, Улцињем и Сан Ђовани ди Медуа (у Албанији), као и острва Велики и Мали Древник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан и Колочеп".


Чудно понашање


Image
Иван Мештровић

Зачуђујућа је, међутим, била реакција водећих политичара у Србији на Лондонски уговор. Премијер Никола Пашић је запретио оставком, а регент Александар Карађорђевић је рекао руском посланику у Србији кнезу Григорију Николајевичу Трубецком да је мислио да "Русија неће дозволити да се словенско становништво из руку Аустрије предаје Италији", реагујући на тај начин на одредбе Лондонског уговора према којем је део Далмације, насељен већинским хрватским живљем припојен Италији.

За овако чудно понашање Пашића и регента Александра, као и других српских политичара и интелектуалаца, постоји објашњење: они су после усвајања Нишке декларације, уместо традиционалних српских националних циљева из 19. века, прихватили нови политички правац којим су прокламовали уједињење Срба, Хрвата и Словенаца и стварање југословенске државе.

Слично су се понашали одређени политички фактори у Србији и у погледу неких других територија у Аустроугарској, чијим би прикључењем Србији било омогућено да се српски народ обједини у једној националној државној заједници, као што су то учинили Немци и Италијани још у 19. веку. Када су Русија, Енглеска и Француска затражиле од српске владе да се Бугарској уступи део Македоније на основу српско-бугарског уговора из 1912, како би се ова држава привукла на страну Антанте, а да се као надокнада за овај уступак Србији доделе територије на западном делу Балкана, поново се побунио Пашић. Руски посланик Трубецки је, наиме, у августу 1915. уручио Пашићу меморандум шефа руске дипломатије, који је био усаглашен са ставовима енглеског и француског министарства иностраних послова, и на основу кога се Србији као надокнада за део Македоније додељује: Босна и Херцеговина, Славонија, Срем са Земуном, Бачка и део Баната, насељен Србима.

Југославија на рушевинама Србије (4): Шесторица у име милиона

Уместо да се обрадује широкогрудости савезника око територијалних уступака Србији, председник српске владе Никола Пашић је био крајње незадовољан. Изненађеном руском посланику Трубецком приговорио је да у меморандуму примећује одсуство гаранција за Хрватску и запитао га зашто се не спомињу крајеви где живе Словенци.

Image
Учесници Крфске конференције

Историчар Никола Поповић констатује: "На руске и савезничке предлоге да препусти Бугарској део Македоније, по уговору из 1912. године, а да заузврат добије Босну и Херцеговину, северну Албанију и излаз на Јадранско море, Србија је редовно одговарала негативно. То се косило с њеним ратним циљем - уједињење Срба, Хрвата и Словенаца који је она поставила и желела да у целини реализује". Пашић је позвао половином 1917. на Крф ради "радног договора" један број чланова Југословенског одбора из Лондона, који су формално представљали Србе, Хрвате и Словенце из Аустроугарске. У Грчку су стигла два Хрвата, један Словенац и један Србин из Босне и Херцеговине, а ту су им се прикључила још два Хрвата. Тако је неколико милиона Јужних Словена из Хабзбуршке монархије представљало само шест људи, који су били углавном адвокати и локални политичари из Далмације и Истре.

Сумњиви потписи


Image

Југословенски одбор у Лондону 1916. године

На челу ове групе из Југословенског одбора био је Анте Трумбић, адвокат из Сплита и народни заступник у Далматинском сабору. Краљевину Србију је представљала цела српска влада са Пашићем. Мада замишљен као радни састанак, овај сусрет српских и југословенских представника претворио се у историјску Крфску конференцију. Конференција је трајала од 15. јуна до 27. јула 1917. године.

Одржано је безброј седница о многим питањима везаним за стварање нове југословенске државе, која је требало да се званично прогласи после рата. На крају је објављена Крфска декларација коју су потписали Никола Пашић и Анте Трумбић и у којој се између осталог каже да су се "ауторизовани представници Срба, Хрвата и Словенаца сложили да на бази самоодређења народа и на демократским принципима оснују заједничку јединствену, слободну и независну државу, која ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија с династијом Карађорђевића на челу, а зваће се Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца".

Пашић се на Крфској декларацији потписао као председник демократски изабране владе, али потпис Анте Трумбића изазива сумњу, јер се поставља питање да ли је Југословенски одбор, чији је он био председник, легитимни представник српског, хрватског и словеначког народа у Аустроугарској - да ли председник једног политичког тела, које није изабрано вољом народа, може одлучивати у име тог народа о уједињењу у једну државу. Убрзо се испоставило да прави представници хрватског и словеначког народа - народни посланици у Хрватском сабору у Загребу и Бечком парламенту - не само да нису били за уједињење својих народа за Србијом, него су изричито захтевали да Срби, Хрвати и Словенци из Аустроугарске убудуће живе искључиво у Хабзбуршкој монархији.

На заседању Бечког парламента, одржаном 30. маја 1917. усвојен је великом већином гласова предлог тзв. "Мајске декларације", који су поднела 33 хрватска и словеначка посланика, а у којој се каже: "Потписани народни заступници удружени у Југословенском клубу изјављују: да на темељу националног принципа и хрватског државног права захтијевају уједињење свих земаља (Аустроугарске) монархије у којима живе Словенци, Хрвати и Срби, у једно самостално, од сваког господства туђих народа слободно, а на демократској основи саздано државно тијело, под жезлом хабзбуршке династије".


У жељи да се Крфска декларација прикаже као документ који изражава вољу српског, хрватског и словеначког народа да се уједини у југословенску државу, њен пандан, Мајска декларација је и у Краљевини Југославији и у СФРЈ грубо фалсификована. Наиме, после завршетка Првог светског рата у јавности се износио податак да су јужнословенски посланици у Бечком парламенту захтевали уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, али је прећуткивано да су заједничку државу желели у оквиру Аустроугарске, а не Краљевине Југославије. Да се "братство и јединство" југословенских народа градило на грубом фалсификату, морао да призна чак и уважени хрватски књижевник Мирослав Крлежа у својој "Енциклопедији".

Image

Познаваоци политичких прилика су тврдили да су јасан показатељ за касније проблеме који су потресали Краљевину Југославију били међунационални односи у Српском добровољачком корпусу, који је формиран у лето 1916. у Русији. Историчар Драгослав Јанковић утврђује да су "добровољци били барометар правог расположења хрватског и словеначког народа у првом колективном сусрету са српским народом у току Првог светског рата." Сви проблеми који су оптерећивали односе Срба, Хрвата и Словенаца могли су да се уоче у овој јединици. Сви који су имали и мало политичког слуха могли су из понашања војника и официра, припадника ова три народа извући корисне поуке за будућност, али то, нажалост, нису учинили.

Политички ставови Хрвата и Словенаца који су до недавно били аустроугарски војници, затим руски заробљеници, да би најзад добили статус српских добровољаца, подударали су се са мишљењем представника ова два народа у Југословенском одбору у Лондону, који је формално заступао интересе Јужних Словена из Аустроугарске. А ставови хрватских и словеначких политичара у овом одбору били су различити од ставова српске владе у погледу циљева и задатака Српског добровољачког корпуса. Док су влада и врховна команда на Крфу сматрали да су добровољци неопходни за попуну десетковане српске војске уочи операција на Солунском фронту, хрватским представницима у Одбору је формирање овог Корпуса требало да покаже спремност хрватског и словеначког народа да напусти своје дотадашње покровитеље, Хабзбуршку монархију и Немачко царство и да се прикључи силама Антанте, чија је победа била на видику.

Анте Трумбић није крио своје мишљење. Он је 19. априла 1917. упутио писмо председнику српске владе Николи Пашићу у којем му је отворено саопштио: "Не жалимо жртве нашег (хрватског) народа у овоме рату за нашу заједничку ствар... али желимо, да те жртве буду искоришћене, што је више могуће, за наш политички циљ, јер се крв у рату не пролијева зато да се ратује, него зато да се постигне циљ, коме су жртве намјењене".

Добровољци из Америке

Велико разочарање је настало када се нису испунила Трумбићева обећања да ће се "на хиљаде Хрвата и Словенаца", који су као исељеници живели у Америци и Канади пријавити у српске добровољачке јединице. На Крф је наиме, из Америке стигло само 200 Хрвата и још мање Словенаца, док је у првом транспорту било више од 4.000 Срба. Уверење или илузија Николе Пашића да су "Срби, Хрвати и Словенци један народ са три имена" и да имају један завичај, било је озбиљно уздрмано када му је Трумбић писмено саопштио разлоге зашто се Хрвати нису одазвали у довољном броју:

"Схватите да је код српских елемената изван отаџбине много лакше имати успјеха када се ради за помоћ Србији, јер већ само име довољно је да им објасни ствар и побуди одушевљење за њу, али то није довољно за рад код Хрвата и Словенаца, особито код нас, којима, кад их се зове у добровољце, треба улити увјерење да се не ради само о засебној српској ствари, већ и о њиховој и да се борба, у коју их се зове, води за ослобођење и њиховог завичаја, једнако као и онога њихове српске браће".

Југославија на рушевинама Србије (5): Држава за прву помоћ

Српски добровољачки корпус је коначно формиран, уз велику подршку руског цара Николе Другог, али су "словенска католичка браћа" испољила су неповерење и нетрпељивост према српским официрима и војницима.

Мада је у Корпусу било 90 одсто Срба, нови добровољци су захтевали да се ова јединица више не зове српска него југословенска.

Image
СТИГЛИ И ОСЛОБОДИОЦИ: Загрепчани поздрављају победничку српску војску 1918. године

Побуна Стојана Протића

Пред крај Првог светског рата, када се већ знало ко је победник, а ко поражени, Анте Трумбић, председник Југословенског одбора, тада са седиштем у Лондону, резолутно је захтевао да се овај одбор прогласи за "међународно признати орган који има овлашћење да представља Словенце, Хрвате и Србе који живе у Аустроугарској".

Краљевина Србија више није била потребна Трумбићу као на почетку рата, када је његов истомишљеник Фране Супило изјављивао пред Пашићем у мају 1915. у Нишу да "Србија мора да буде онај државотворни фактор који ће сабирати и слијевати Јужне Словене, јер је она доказала да је дорасла оваквој мисији." Три и по године касније, 4. октобра 1918. Трумбић је рекао председнику српске владе Николи Пашићу приликом његовог боравка у Паризу да нова међународна ситуација више не дозвољава да Србија посматра југословенске народе у Аустроугарској као објекат њених ратних циљева, већ их мора узимати као "равноправне чиниоце који имају извор свога права без обзира да ли постоји Србија".

Image
Стојан Протић

Никола Пашић је почео да увиђа на какве све препреке наилази његова југословенска идеја. Да би зближио, како је мислио, хетерогене елементе будуће државе - Српску владу, Народно вијеће из Загреба, Југословенски одбор из Лондона и српску опозицију са Крфа - он је прихватио да се од 6. до 9. новембра 1918. одржи конференција у Женеви, на којој је требало расправити сва спорна питања.

Када је дошао у хотел Континентал, где се конференција одржавала, затекао је 12 политичара из Загреба, Љубљане и Крфа. Српску владу је овде представљао сам Пашић, а српску опозицију Милорад Драшковић, бивши министар, док је у име Народног вјећа из Загреба на овом скупу узео учешће Антон Корошец, а у име Југословенског одбора Анте Трумбић. Добивши налог од регента Александра Карађорђевића да призна Народно вијеће, Пашић је предложио да се образује коалициона влада Краљевине Србије, у коју би ушли и представници словеначког, хрватског и српског народа из Аустроугарске.

Трумбић је одбио тај предлог, изјавивши да српска влада може да представља само Србе из Србије а не и југословенске народе, укључујући и Србе, у Аустроугарској. Он је захтевао да се до сазива југословенске уставотворне скупштине која би требало да донесе коначну одлуку о "облику заједничке државе", Народно вјеће из Загреба призна као суверени и међународно признат орган који ће на својој територији вршити власт, као што српска влада врши власт на територији тек ослобођене Србије.

Ради координације заједничких послова Трумбић је предложио закључак, а конференција усвојила, да се образује заједничко министарство, врста савезне владе која би имала ингеренције у области спољне политике, војске, финансија, саобраћаја и другог. Све би се на овом завршило да Пашићу са Крфа није стигао телеграм од Стојана Протића, који га је заступао у одсуству.

У том писму Протић оштро протестује против закључака Женевске конференције, и због тога подноси оставку целог министарског савета. Протић каже: "Оно што господа сада истичу и желе, то је једна накарада од Министарства (заједничко министарство) каквог нигде никад није било; то је израз неповерења и Вама лично, и Србији која није заслужила такво поступање; то је нешто што никад не бива међу људима који истински хоће народно јединство".

Протић је, наиме, био један од мало политичара у Србији који су још пре уједињења и стварања југословенске државе уочили сепаратистичке тенденције неких хрватских политичара. У телеграму који је 12. новембра 1918. послао Јовану Јовановићу, српском посланику у Лондону, Протић каже да, ако хрватски политичари одустану од Крфске декларације, "то ће бити велика штета, коју ћемо дубоко жалити, али онда ћемо ићи сваки својим путем: Срби са Србима, а Хрвати и Словенци са Хрватима и Словенцима.

Истина, у Паризу и Женеви покушало се да се српски народ из Босне и Херцеговине, Срема и Славоније, Далмације и Лике, Бачке, Баната и Барање одвоје од Србије па да се с њима направи фронт према Србији. Али, ми се надамо да су ти покушаји осуђени на пропаст". Под Протићевим притиском Пашић је обавестио учеснике Женевске конференције да српска влада не усваја закључке овог скупа и да он као председник те владе мора да поднесе оставку.

Image
Пуковник Душан Симовић

Међутим, није прошло ни месец дана од краја Женевске конвенције, а у Београду су отпочеле припреме за проглашење нове државе. Према тврђењу неких историчара, до тог је дошло због паничног страха политичких првака у Загребу и Љубљани да ће се после пораза Немачке и Хабзбуршке монархије Хрватска и Словенија наћи међу губитницима, према којима ће се државе победнице, а нарочито Италија односити као према ратном плену, чије територије треба присвојити. Хрватски историчар Петар Стрчић то без увијања признаје: "Управо брзи италијански продор на фронту... у тренуцима неочекиванога и пребрзог распада стољетне Хабзбуршке монархије, пресудно утјецао на убрзање одлуке... да се одмах крене на пут уједињења с Краљевином Србијом, те да се без увијета прихвати стварање карађорђевићевске југословенске монархије."

У Хрватској и Словенији је, у ствари, почело озбиљније да се размишљати о уједињењу ова два народа са народом у Србији тек после пробоја Солунског фронта 14. септембра 1918, када је постало очигледно да Аустроугарска и Немачка губе рат, а са њима и Хрватска и Словенија као делови ових царевина, који би такође могли да плате ратну штету.

У таквим околностима у Загребу је формирано политичко тело које је опрезно почело да се дистанцира од Беча и Берлина. Зато је у Народном вјећу било све више оних који су увиђали да би се хрватски и словеначки народ могао спасити од "тешких ратних посљедица" само ако би се ујединио са победничком Србијом. У једној посланици Народног вјећа стоји: "Ми нећемо бити побјеђени и морати платити ратне трошкове... него ћемо у братству са Србијом доспјети међу побједитеље."

Српске трупе у Загребу

Према тврђењу историчара Бранислава Глигоријевића, највећи утисак на чланове Народног вјећа учинио је говор пуковника Душана Симовића, који је у Загреб стигао 13. новембра 1918. са српским трупама као изасланик српске Врховне команде.

Он је члановима Народног вијећа рекао: "Србији, по праву оружја, а на основу уговора о примирју... који је потписао војвода Мишић као опуномоћеник команданта савезничке војске на Солунском фронту, ђенерала Франша д Епереа, припада следећа територија: Банат, Бачка, Барања, Срем и Славонија, цела Босна и Херцеговина, као и Далмација до рта Планке (код Сплита).

Ван те територије ви се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом, или да формирати засебну државу." Народно вјеће је 24. новембра 1918. донело одлуку да се "Хрватски и словеначки народ уједини са Краљевином Србијом" и да се у Београд упути делегација од 28 чланова која ће 1. децембра у Крсмановићевој кући на Теразијама потписати акт о уједињењу.

Југославија на рушевинама Србије (6): Енглези желе велику Србију

Идеја о стварању нове државе на Балканском полуострву која би носила назив Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а коју су за време Првог светског рата здушно подржавали српски политичари на челу са тадашњим председником владе Николом Пашићем, није благонаклоно прихваћена, не само у Русији, него ни у неким западним земљама, пре свега у Енглеској и Италији.

Image
ДОМОБРАНСКА ВРАЖИЈА ДИВИЗИЈА: Хрвати, аустријски војници на ратној разгледници

Разлог за ово је следећи: у Лондону нису сматрали Аустро-Угарску за свог главног непријатеља у овом рату него Немачку, чија је експанзионистичка политика угрожавала енглеске интересе на Блиском истоку и у југоисточној Азији.

Брана за Немачку

Image
ТРГОВИНА БАЛКАНОМ: Едвард Греј

Најчвршћа брана за главни план немачке спољне политике, продор на Исток, могао је бити, по мишљењу енглеских политичара, обновљени Балкански савез из 1912. у којем би се поново на окупу нашле Србија, Грчка, Румунија и Бугарска. Највеће проблеме у погледу обнове балканског војног блока стварала је, међутим, Бугарска јер се колебала између две зараћене стране, сила Антанте, Русије, Енглеске и Француске и Тројног савеза, Немачке, Аустроугарске и Италије.

Да би придобили Бугарску за Антанту и Балкански савез, енглески политичари су били спремни да Софији понуде највеће територијалне уступке, и то на туђ рачун. Нудили су делове Македоније, који су били спорни после Првог балканског рата, а које је држала Србија. Како би од Београда добили пристанак, Енглези су били вољни не само да обнове ратом опустошену Србију, него да јој дају статус "велике Србије".

То показује садржај меморандума који је у јануару 1915. енглески министар иностраних послова Едвард Греј упутио руској влади, и каже: "Ако српска влада гарантује Бугарској делове Македоније, српске аспирације за великом Србијом, укључујући део јадранске обале, биће задовољене." Овај меморандум демантује тврдње злонамерних западних политичара и новинара да је појам "велика Србија" био одомаћен у Београду.

Конкретизујући свој предлог о великој Србији, Греј је 13. августа 1915. упутио и меморандум председнику српске владе Николи Пашићу. У њему је изнео какви се уступци нуде Србији уколико се један део Македоније уступи Бугарској. То су: "Босна и Херцеговина, Славонија, Срем са Земуном, Бачка и јадранска обала од рта Планке (недалеко од Сплита) на северу до тачке 10 км. јужно од Цавтата, као и острва (Велики и Мали Дреник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан, Колочеп и Пељешац)". Судбина српских крајева у Банату "биће решена мировним уговором, уколико Румунија не уђе у рат на страни савезника", истич Греј.

Он је још неколико пута истицао да амбиције Лондона нису стварање Југославије, него велике Србије. У писму једном од највећих заговорника Југославије, енглеском историчару Сетону Ватсону, Греј каже да ће Србија у случају савезничке победе ујединити све околне српске територије и осигурати широк излаз на Јадранско море. "Тако ће настати велика и потпуно независна и суверена Србија", каже Греј. Поводом оваквог Грејевог става историчар и академик Драгољуб Живојиновић каже: "По свом обиму и политичким импликацијама Грејов предлог представљао је корак далекосежан по значају и последицама.

Пре свега, он је потпуније него до тада представљао британску концепцију и истовремено давао подршку идеји Велике Србије. Предлог је предвиђао уједињење са Србијом свих оних крајева Аустро-Угарске у којима је српски етнички живаљ сачињавао већину или бар одређени проценат становништва... У случају јадранске обале преовладало је Грејово уверење да Србија треба да добије економски приступ на море." Италија је у међувремену напустила Тројни савез и прикључила се силама Антанте.

Image
ПРОТИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Сергеј Сазонов

Противила се стварању Југославије, а залагала за очување Краљевине Србије. Такав став је изашао из страха да би оснивање нове државе на југоистоку Европе у којој би се заједно нашли Срби, Хрвати и Словенци, угрозило интересе Рима и његове претензије на Истру, кварнерска острва и део Далмације.

Италијански министар иностраних послова Сиднеј Сонино је 4. августа 1915. замолио руског посланика у Риму Александра Гирса да Русија поверљиво саопшти српској влади да је у једном члану тајног Лондонског уговора предвиђено да Србија добије на Јадранском мору, између осталог, Сплит и Дубровник, и да се Италија томе не противи. Нишка декларација коју је 7. децембра 1914. усвојила српска скупштина и у којој се истицало да су приоритетни ратни циљеви Србије ослобођење Хрвата, Словенаца и Срба који живе у Аустроугарској и уједињење са њима, није наишла на повољан пријем код савезника, у Русији, Енглеској и Француској.

Историчар Драгољуб Живојиновић чак тврди да су ове велике силе одбиле да прихвате Декларацију. Свака од ових земаља имала је за то посебне разлоге. У царској Русији, која је била највернији савезник Србије и у којој је православље попримило облик државне идеологије, нису могли да схвате да се у Београду тако олако прихвата идеја о стварању државе у којој би требало да заједно живе народи који су делиле озбиљне конфесионалне разлике.

Један од најутицајнијих руских политичара, Сергеј Димитријевич Сазонов, који је за време рата обављао дужност министра иностраних послова, а пре тога био руски посланик у Риму и добро познавао прозелитистичку политику Ватикана, енергично се супротстављао стварању државе у којој би заједнички живели православци и католици.

Председник српске владе Никола Пашић, у то време један од најватренијих заговорника српско-хрватско-словеначког уједињења, сазнао је из дипломатских кругова у Нишу, где су на почетку рата биле смештене српске државне установе, да Сазонов који је имао велики утицај на руског цара Николу Другог упорно одбија могућност стварања једне православно-католичке државе на балканском простору.

Врло узнемирен, Пашић је телеграфисао српском посланику у Петрограду Мирославу Спалајковићу и захтевао од њега да провери вести које су колале по Нишу, као и да замоли руског министра иностраних послова за објашњење. Спалајковић је поступио по налогу председника владе и 7. априла 1915. био примљен код Сазонова.
Страх за православље

Руски министар му је изнео своју неверицу у могућност срећног живота Срба, Хрвата и Словенаца у заједничкој држави и том приликом нагласио да Русија настоји да после завршетка рата Србија буде једна снажна и територијално увећана држава која ће имати широк излаз на Јадранско море. "Србија ће добити највећу територију и знатан део приморја, јер је поднела највеће жртве и учинила највеће услуге (савезницима)", рекао је том приликом Сазонов.

Српски посланик је исте вечери послао у Београд шифровани телеграм, и изнео следеће: "Види се да Сазонов не сматра за сада остварљив наш програм потпуног уједињења Срба, Словенаца и Хрвата и због тога се не одушевљава њиме." Спалајковић је мислио да је узрок оваквом ставу ратна ситуација: "Католички западни Словени су далеко од Русије и за њу немају много интереса, додајући да ти Словени у овом рату нису ништа учинили" (за савезнике). Као "потајан разлог" таквом гледишту, Спалајковић мисли да би то могао бити страх "да Србија са католичким елементом од неколико милиона не изгуби свој ранији карактер у коме је православље било главни фактор"

Југославија на рушевинама Србије (7): Америка кроји Европу

Амерички председник Вудро Вилсон се испрва залагао за обнову Аустроугарске која би омогућила свим народима у њој, па према томе и Хрватима и Словенцима, да уживају аутономна права.

Image

Фране Супило, члан Југословенског одбора је на састанку, који је одржан 24. јуна 1915. у Лондону, обавестио присутне да се "руска влада противи уједињењу католичких Хрвата и Словенаца с православним Србима".

Одлука владе Сједињених Америчких Држава да се почетком 1917. умеша у рат у Европи и помогне силама Антанте да победи своје непријатеље, дочекана је са великим оптимизмом у Лондону, Паризу и Петрограду.
У земљама Атанте се оправдано сматрало да ће велика економска и војна моћ Америке допринети да се што пре оконча крвопролиће у Првом светском рату.
И српска влада на Крфу је очекивала да моћна Америка материјално помогне њену војску која се припремала за завршне операције на Солунском фронту.

Вилсонова порука

Мада је Америка била далеко од ратног пожара на Балкану, њени политички и војни кругови били су веома добро упознати са улогом мале Србије у овом рату и жртвама које је она поднела.

Српски политичари су очекивали да Америка пружи не само финансијску, него и политичку подршку ради остварења ратних циљева Србије. Због тога је председник владе Никола Пашић обавестио америчког отправника послова на Крфу Перцифала Доџа да би Министарски савет желео да упути у САД једну државну мисију која би упознала политичке кругове и јавност те земље са ратним задацима Србије.

Убрзо је из Вашингтона стигао одговор "да ће америчка влада бити срећна да прими мисију Србије као свог госта". Овако срдачан одговор наметнуо је Пашићу обавезу да изабере што репрезентативнију делегацију која ће "достојно представљати српски народ у САД".

У Америку је отпутовала "српска интелектуална и војна елита" како је известила штампа. У делегацији су били угледни теолог Николај Велимировић, потоњи владика, Сима Лозанић, ректор Београдског универзитета, Миленко Веснић, српски посланик у Паризу и генерал Михајло Рашић.

Image
СРПСКА МИСИЈА У ВАШИНГТОНУ: Симо Лозанић, Миленко Веснић и генерал Михајло Рашић (други, трећи и четврти слева у првом реду)

Делегација је стигла у САД 20. децембра 1917. и боравила у овој земљи до половине фебруара 1918. године. Српске госте је примио и председник САД Вудро Вилсон.

Управо у време боравка српске делегације, у Вашингтону је припреман текст чувене "Поруке председника Вилсона Америчком конгресу у 14 тачака", у којој се износила визија светског мира после завршетка Првог светског рата.
У једној од тих тачака спомињала се Србија, као и Црна Гора. Дословни текст тачке 11 је гласио: "Окупиране територије Србије и Црне Горе морају се обновити, а Србији се мора обезбедити слободан и сигуран прилаз мору."

Лични саветник америчког председника пуковник Едвард Хауз позвао је у председнички кабинет шефа српске делегације Миленка Веснића и замолио га да погледа тачку 11 ове поруке која се односила на Србију и да стави евентуалне примедбе, указујући на тај начин велико поверење српској делегацији.
На велико изненађење пуковника Хауза, Веснић, иначе велики заговорник југословенске идеје, ставио је примедбу да би у овој Поруци требало споменути један од главних ратних циљева Србије: уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Када је председник Вилсон 8. јануара 1918. прочитао своју Поруку пред Америчким конгресом, Веснић је био видно разочаран, јер његова примедба није прихваћена.

Српски посланик у Вашингтону Љуба Михајловић је о овом хитно обавестио српску владу на Крфу, наглашавајући да конзервативни амерички политичари тешко схватају потребе југословенског уједињења и да је "председник Вилсон у том погледу персонификација америчког јавног мњења којем је потребно време да правилно схвати наше тежње".

Неспомињање "југословенског уједињења" у Поруци америчког председника није, међутим, проистицало из конзервативних схватања, него из жеље америчке владе да се у овом рату према Краљевини Србији понаша као према савезнику, с обзиром на то да су са њом успостављени дипломатски односи још у 19. веку.

Разочарање у поруку америчког председника изразили су и хрватски и словеначки политичари у Југословенском одбору у Лондону. Они су били "изненађени и фрустрирани" Вилсоновим залагањем за очување Аустроугарске.

Image
НАРОДИМА ПОД БЕЧОМ ОБЕЋАО АУТОНОМИЈУ: Вудро Вилсон

Такав став америчког председника био је, наиме, изнет у тачки 10 ове Поруке, која је гласила:
"Народима Аустроугарске биће обезбеђена и зајамчена најшира могућност за аутономни развитак."

Из овога се види да се председник Вилсон није залагао за разарање Аустроугарске, него само за њену реконструкцију која би омогућила свим народима Хабзбуршке монархије, па према томе и Хрватима и Словенцима, да уживају аутономна права.
Председник Југословенског одбора др Анте Трумбић је после Вилсоновог говора у Америчком конгресу посумњао да је уопште могуће створити Југославију, јер се она могла "саградити само на рушевинама Аустроугарске".
Овакво депресивно расположење међу заговорницима југословенског уједињења произилазило је из непознавања суштине америчке спољне политике, која је била веома прагматична и уважавала само тренутне околности.

А тренутне околности биле су следеће: политички кругови у Америци су сматрали да је могуће разбити ратни савез Немачке и Аустроугарске и пацификовати Хабзбуршку монархију. Зато су у Беч слати сигнали да ратни циљ САД није разбијање дунавске монархије него "њена обнова и напредак".

У току већег дела Првог светског рата у политичким круговима Велике Британије и Сједињених Америчких Држава преовладавало је, дакле, мишљење да је могуће одвојити Аустроугарску од Немачке и тиме разбити јединство централних сила.

Image
БРИТАНИЈА НАЈВЕРНИЈА АМЕРИЦИ: Дејвид Лојд Џорџ

Председник САД Вудро Вилсон и енглески премијер Лојд Џорџ су у својим јавним наступима обећали Бечу да ће Аустроугарска, уколико се одвоји од Немачке, бити сачувана и после завршетка рата обновљена.
Председник Вилсон је званични став владе САД у том погледу изнео у својој чувеној поруци америчком конгресу.
Лојд Џорџ је приликом образложења политике британске владе пред синдикалним првацима у Лондону, јануара 1918. године, рекао:

"Не боримо се зато да уништимо Аустроугарску. Сагласни смо са председником Вилсоном да распарчавање Аустроугарске није наш ратни циљ."

Чврсту одлучност да се Аустроугарска сачува после завршетка рата, Лојд Џорџ и Вилсон су испољавали све до лета 1918. године, а онда је дошло до наглог обрта у њиховим погледима на будућност Хабзбуршке монархије.

Улога цара Карла

Пресудну улогу у наглом обрту ратне и политичке ситуације, како су закључили многи историчари, одиграо је аустроугарски цар Карл, који је на престолу заменио Франца Јозефа.
Заплашен од могућих социјалних немира у својој земљи, због све већих несташица хране, он је у једном тренутку зажелео да се хитно склопи мир између зараћених страна.

Ради остварења ове жеље почео је да трага за личношћу која би могла да трајно ступи у контакт са државницима сила Антанте и да са њима, мимо знања Немачке, поведе мировне преговоре. Учинило му се да би најпогоднија личност за обављање овог деликатног задатка могао бити брат његове супруге, царице Зите, принц Сикст Бурбонски, иначе белгијски официр, који је због немачке окупације Белгије живео у Паризу.
'63. OFK Beograd-Juventus 2-1
Image
Ofka till I die
Nezvanični sajt OFK Beograda
Sačuvajmo Omladinski stadion!

User avatar
Booze Brothers
glavni internet kezualac Srbije...
Posts: 36044
Joined: Wed Sep 07, 2005 3:40 pm
Location: Singidunum 44°48'51.26"N / 20°29'52.15"E
Contact:

Re: Istorija...

Post by Booze Brothers »

Југославија на рушевинама Србије ( 8 ) : Бечке слуге непожељне

Добивши поверљиву улогу мировног преговарача, белгијски принц Сикст Бурбонски је почетком фебруара 1917. од француског министра Јула Камбона затражио да изнесе услове под којима би силе Антанте обуставиле ратна дејства и склопиле уговор о миру.


Image
ЗА ДОМ СПРЕМНИ: Цар Карло 1917. у посети 42. домобранској дивизији

Убрзо је добио одговор са следећим условима: "Враћање Француској њених области Алзас и Лорен, које су Немци присвојили за време Пруско-француског рата 1871. године, затим обнова Белгије, као и додела Русији Дарданела и Цариграда и, најзад, ослобођење Србије и њен излазак на море." Упознавши се са оваквим ставом Лондона, Париза и Петрограда, цар Карло је одговорио да прихвата све услове осим оног који се односио на Србију. У одговору је изнео да је његова намера да се после завршетка рата образује једна балканска држава од Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Албаније, у којој на власти не би била династија Карађорђевића, него један од хабзбуршких принчева.

Пошто га је Бурбонски уверио да тај услов силе Антанте неће прихватити, цар Карло је попустио и 24. марта 1917. упутио писмо председнику Француске републике Рејмону Поенкареу, обећавши да ће код немачког цара Вилхелма Другог свим силама "подржати француски захтев за враћање Алзаса и Лорена, као и ослобођење Белгије" а да ће са своје стране пристати да "Србија поново постане независна држава и добије излазак на море".

Аустроугарска на коленима

Image

Аустроугарски министар иностраних послова гроф Отокар Чернин је једног тренутка посумњао да цар Вилхелм можда није дознао за тајне преговоре које Аустроугарска води са силама Антанте и због тога је на једном скупу у Бечу изјавио да су мировни преговори заиста вођени, али на захтев Француске и Енглеске. Ова Чернинова изјава је толико огорчила председника Француске владе Жоржа Клемансоа да је издао саопштење у којем је на доста недипломатски начин назвао шефа аустроугарске дипломатије "обичним лажовом".

Као најубојитији аргумент за своју тврдњу, објавио је оригинално писмо које је цар Карло послао председнику Поенкареу у марту 1917. Када је за ово сазнао, немачки цар је био не само дубоко разочаран у свог верног савезника и пријатеља Карла Хабзбуршког, него је упутио озбиљне претње Бечу. Да би отклонио последице овога случаја аустроугарски цар је 12. маја 1918. године отпутовао у Немачку и пред царем Вилхелмом се "дубоко покајао". Да би уверио Вилхелма у своја искрена осећања, Карло је потписао обавезу да ће "неопозиво везати судбину своје монархије за Немачку, без обзира на успех или неуспех немачког оружја".

Image
БЕЧКИ ПРЕГОВАРАЧ: Принц Сикст Бурбонски

Многи историчари су сматрали да су одлазак хабзбуршког цара у Немачкој и стављање потписа на обавезу о верности били пресудни за исход Првог светског рата, јер су Америка и Велика Британија после овога радикално променили своју политику према Бечу, уверени да је свако њихово настојање да Аустроугарску одвоје од Немачке - узалудно. Ратни циљеви Вашингтона и Лондона су хитно били измењени и сада су гласили: Аустроугарска се мора бацити на колена и територијално раскомадати.

Поборницима југословенског уједињења је промена енглеске и америчке политике улила наду да су сада уклоњене све међународне препреке у погледу стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Проглашење ове нове државе на Балкану, које је помпезно уприличено 1. децембра 1918. године у малој једноспратној кући трговца Алексе Крсмановића на Теразијама - није благонаклоно примљено међу ратним савезницима Србије.

Један од разлога за одбојан став ратних савезника Србије био је у следећем: ове државе су за време Првог светског рата знале само за Краљевину Србију и Краљевину Црну Гору, чији су се војници борили против заједничког непријатеља, Немачке и Аустроугарске. Српски народ савезници сматрају за пријатељски, а остала два народа која су чинила Југославију, Хрвати и Словенци, третирани су као непријатељи, јер су се њихови земљаци као војници Аустроугарске монархије борили против силе Антанте. Уз ово треба додати и одбојан став Италије, која је претендовала на Истру и део Далмације, ради чега је становнике ових територија (претежно Хрвате и Словенце) сврстала међу своје и "савезничке непријатеље".

И поред неповољног става земаља Антанте према новој југословенској држави, влада у Београду је донела одлуку да на Мировну конференцију у Паризу, која је заказана за 18. јануар 1919. године пошаље државну делегацију која ће представљати Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Да би се пред међународном јавношћу демонстрирало "југословенско заједништво", ова делегација је састављена на "паритетној основи". Њу су чинили Никола Пашић, бивши председник српске владе, као шеф делегације и Миленко Веснић, посланик у Паризу као српски представници, Анте Трумбић, нови југословенски министар иностраних послова и Јосип Смодлака, бивши далматински посланик у Бечком парламенту као хрватски представници и Иван Жолгер, професор универзитета и бивши министар у Аустроугарској влади као словеначки представник.

И поред труда владајућих кругова у Београду да у Париз пошаљу најугледније представнике сва три народа, учесници Мировне конференције ову делегацију нису узимали као југословенску, него као српску, јер су дипломатске односе имали само са Краљевином Србијом. Такав савезнички став испољен је и у односу на Анту Трумбића. Трумбић је, наиме, по доласку у Париз својим колегама упутио нотификацију у којој је изнео да на Министарској конференцији учествује као министар иностраних послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Шефови дипломатија савезничких земаља су љубазно одговорили Трумбићу, изразивши своје задовољство што ће моћи да контактирају и сарађују са њим, али су одговор адресирали овако:

"Његовој екселенцији Анти Трумбићу, министру иностраних послова Краљевине Србије". Трумбић је био огорчен на овакав гест својих колега, јер као Хрват, није желео да носи титулу српског министра. Много тежи случај се десио са Иваном Жолгером. Председник италијанске владе Виторио Орландо одбио је да комуницира са њим изјавивши "да он не жели да разговара са делегацијом у којој седи један министар бившег аустроугарског цара Карла".

Самарићански ставови

До овако немилих сцена је долазило првенствено због тога јер је већина хрватских и словеначких политичара сматрало да је уласком њихових народа у југословенску заједницу њихова ратна прошлост заборављена. Ако су ту прошлост хтели да забораве неки српски политичари, ради грађења "толерантних међунационалних односа" у Краљевини СХС, такав самарићански став није се могао очекивати од представника великих сила. У то се уверио и Анте Трумбић, који је на инсистирање да се Хрвати третирају као и Срби, односно да им се призна статус ратних савезника, од председника Француске Републике Жоржа Клеменсоа добио следећи одговор:

"Ми смо обавезни да водимо рачуна само о томе да је Србија од првог дана била на страни Антанте и да је поднела неизмерне жртве, а да је Хрватска била ангажована против нас, с оне стране барикаде. Све што Србија има, стекла је својом крвљу, хрватска крв више се проливала на другој страни. Ово је врло непријатна констатација коју морам да Вам саопштим."

Југославија на рушевинама Србије (9): Стена о врату Србије

Image
МИРОВЊАЦИ СВОДЕ РАЧУНЕ: Клемансо и Вилсон 1918. у Паризу

Цена коју је српски народ морао да плати уједињујући се у заједничку државу са Хрватима и Словенцима била је превисока и у политичком и у економском погледу. То се испољило већ у првим данима нове југословенске државе, приликом одржавања Мировне конференције која је 1919. и 1920. заседала у Паризу. Политичке последице су се исказале већ у неповерљивом ставу учесника ове конференције према члановима југословенске делегације, који су представљали нову државу, већ образовану 1. децембра 1918. године.

Председавајући Мировне конференције и бивши председник Француске републике Жорж Клемансо отворено је рекао: "Букнуо је велики рат, једна се југословенска држава (Србија) борила на нашој страни и сада жање славу и част, коју јој историја не може порећи. Насупрот томе, видимо Југословене (Хрвате и Словенце), који су се у редовима аустријске војске, све до последњег часа борили против нас."


Папрена цена


Image
Александар Карађорђевић

Српски политичари који су се здушно залагали за стварање Краљевине СХС били су пренеражени када су увидели колика је и економска цена уједињења.

Припремајући се за Мировну конференцију, на којој је требало да се одлучује и о висини ратне одштете државама победницама, југословенски експерти су сачинили детаљан елаборат у коме су изнели следеће податке: Србија је у рату изгубила преко милион људи (сваки четврти становник био је мртав); из рата је изашло 264.000 инвалида и ратне сирочади; 70 одсто привреде било је уништено, а железнички саобраћај потпуно разорен.

Укупна ратна штета износила је 13 милијарди француских франака у злату. Чланови делегације, коју је предводио бивши председник српске владе Никола Пашић, очекивали су да ће захтев за исплату ратне штете бити повољно и брзо решен. Чекало их је огромно разочарање. Учесници конференције били су спремни да признају ратну штету Србији због људских жртава и разарања, али су захтевали да Хрватска и Словенија плате ратну штету јер су били на страни Аустроугарске. Регент Александар Карађорђевић је дао изјаву француској новинској агенцији Хавас у којој је рекао "да не треба захтевати од народа новог Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца да потпише обавезе, које су изнете у последњем тренутку, те да се питање о ратној штети треба да реши праведније за нас".

Праведније решење, према њему, било је да Хрватска и Словенија не плате ратну штету. За такву опцију су се залагали и чланови југословенске делегације, а нарочито министар иностраних послова др Анте Трумбић, који је сматрао да би било политички штетно и непопуларно да Хрвати и Словенци плате ратну штету "својој браћи Србима, са којима су се тек ујединили". Представници великих сила прихватили су захтев југословенског регента да се Хрватима и Словенцима опрости "ратно дуговање", али је Србија тиме била оштећена за неколико милијарди француских франака у злату. Иако су отписали ратну штету "српској западној браћи" савезници то нису хтели да учине са државним дуговима Аустроугарске.

Они су захтевали да све области које су се после завршетка Првог светског рата издвојиле из Хабзбуршке монархије, а то значи и Хрватска и Словенија, плате ове дугове. Финансијско оптерећење које је по овом основу пало на Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца износило је 3 милијарде динара. Да би парадокс био већи, српски народ је морао да отплати аустроугарске државне зајмове, који су, између осталог, подигнути и ради набавке оружја и муниције са којима је 1914. године нападнута Србија.

Image
НОВА БРАЋА: Трумбић и Пашић (први и други слева) у Паризу

Велика финансијска оптерећења која је Југославија трпела опраштајући штету и преузимајући државне дугове своје "западне браће" историчар Бранислав Глигоријевић је окарактерисао као "камен о врату Србије". А тај камен није био тако мали: према тврђењу др Велизара Јанковића, финансијског експерта Југословенске делегације у Паризу, од 13 милијарди француских франака, колико је износила ратна штета Србије, нова југословенска држава, после великодушних опраштања "браћи" могла је да очекује само 500 милиона франака.

Најинтересантније, али са историјског становишта најкрупније питање је: шта је Пашића и регента навело да се упусте у стварање једне државне у којој је требало да живе три народа који су раздвајале дубоке историјске, културне и верске разлике. Као најкрупнији разлог за уједињење обојица су наводили потребу да се заједно са Хрватима и Словенцима створи једна већа и снажнија држава, него што је Србија, која ће са својих 12 милиона становника бити чврст бедем у случају поновне германске експанзије у правцу Балкана. Искуство из Другог светског рата, а нарочито приликом немачког напада на Југославију у априлу 1941. године, показује, међутим, да већина Хрвата, не само да није ојачала бедем против германске најезде, него је својом издајом ту препреку уклонили пред непријатељем. Као други озбиљан разлог за стварање заједничке државе истицан је следећи аргумент:

Само у границама Југославије, Срби могу бити окупљени и живети у једној држави. Ту тврдњу су касније довели у питање неки демографски стручњаци, међу њима и Стеван Мољевић, идеолог покрета Драже Михаиловића, који је сачинио једну географску карту, из које се види да се уз мању размену становништва могла створити Србија у етничким границама, и да је из тих разлога стварање Југославије било непотребно. Према тврђењу чешке историчарке Миладе Паулове, политички ставови Николе Пашића после Октобарске револуције знатно су се променили. Он је све мање био југословенски оријентисан а све више почео да заговара српску опцију. То потврђује и његов најближи сарадник Јован Јовановић Пижон.

Он каже: "Председник српске владе давао је изјаве и дипломатски радио на ослобођењу и уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца, али није био убеђен да је то и могуће и да је уопште изводљиво. Што год се рат више ближио крају, то је његово осећање бивало јаче." На основу увида у многе историјске изворе може се донети поражавајући закључак: српски политичари, на челу са Пашићем и регентом, нису имали ни јасну визију, ни разрађену концепцију у стварању југословенске државе. То је, између осталих, тврдио и угледни професор Правног факултета у Београду и министар у радикалској влади др Лазар Марковић.

Неузвраћена љубав

Регент Александар Карађорђевић се пред крај Првог светског рата толико занео југословенском идејом да је сматрао да се приликом стварања Југославије неће наилазити на крупније тешкоће. Дан пре проглашења уједињења, односно 30. новембра 1918, будући краљ Александар је на упозорење неких српских политичара из Хрватске "да су Хрвати и Словенци у големој већини за републику, а не за монархију, између осталога и зато што су краљ и регент Србијанци и православне вере", одговорио следеће:

"Ја подједнако волим и Словенце, и Хрвате и Србе." Та љубав, изгледа, није била узајамна: када је 1921. године доспела отплата државног дуга Краљевине Србије Француској, који је учињен у току Првог светског рата, др Анте Трумбић је поставио следеће питање: "Да ли се те обавезе односе и на Хрвате и Словенце, пошто они тада нису живели у Краљевини Србији?"

Крај.
'63. OFK Beograd-Juventus 2-1
Image
Ofka till I die
Nezvanični sajt OFK Beograda
Sačuvajmo Omladinski stadion!

User avatar
Electric Blue
Siledzija Sebes
Posts: 3579
Joined: Wed Aug 31, 2005 11:21 pm

Re: Istorija...

Post by Electric Blue »

Истраживање града Црне краљице

Међу локалним становништвом Призрен је познат као место где се налазио средњовековни град у којем је живела легендарна владарка
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/ ... ce.sr.html
ImageImageImageImage

User avatar
Booze Brothers
glavni internet kezualac Srbije...
Posts: 36044
Joined: Wed Sep 07, 2005 3:40 pm
Location: Singidunum 44°48'51.26"N / 20°29'52.15"E
Contact:

Re: Istorija...

Post by Booze Brothers »

Do Kopaonika udarise medje... ali zaru ne diraju jbg, mada i backoj, crnoj gori i baranji dadose pravo na samoopredeljenje...

Image
'63. OFK Beograd-Juventus 2-1
Image
Ofka till I die
Nezvanični sajt OFK Beograda
Sačuvajmo Omladinski stadion!

User avatar
Toni
junior
junior
Posts: 191
Joined: Mon Oct 22, 2012 2:22 pm
Location: Kod dragstora...

Re: Istorija...

Post by Toni »

Evo malo da osvezim temu... Ucite Srbi pravu nasu istoriju, a ne one gluposti sto nas u skoli uce... samo odgledajte par stvari i istrazite malo po netu...Hvala Bogu pa postoji ovaj internet pa ne mogu vise tako da zavisimo od gluposti iz skole... Sto vise budete istrazivali o ovome, vise ima da shvatite i da se uverite da je istina nasa sakrivena od nas... ali nisu uspeli skroz!
Evo za pocetak pa cu postavljati dalje..

http://www.jutarnji.hr/znanstvenik-s-ha ... anka%22%7D

Леп, јак, добар ђак!

User avatar
Toni
junior
junior
Posts: 191
Joined: Mon Oct 22, 2012 2:22 pm
Location: Kod dragstora...

Re: Istorija...

Post by Toni »

NINO BELOV - Rodjen je oko 2025-2005 pre nove ere u danasnjem NISU tadasnjoj NIZI i vodi se kao zvanicni prvi osvajac celoga sveta....(tada poznatog....)
On je osvojo od Dunava pa do Kavkaza, Indije, Mesopotanije, Egipta...... SRBIN!

Evo sta je jedan lik napisao : postoje slike iz Bagdadskog muzeja oruzija ratnika NINA BELOVA i jako dobro ocuvano oruzije u grobnici NINA koja je nekim cudom odkrivena tek nedavno.... Dosta zlatnih predmeta , oruzija zapisa je pronadjeno i slike se mogu videti u zbirci BAGDADSKOG MUZEJA.....LICO NISAM MOGAO DA POVERUJEM KOLIKO JE LEPA KRUNA NINA BELOVA I KOLIKO JE TO KOMPLIKOVAN RAD I ZA DANASNJE USLOVE... SABLJE SU KAO I DANASNJE I OD CELIKA SU..... ZNACI DA SU POZNAVALI CELIK I GVOZDJE DALEKO PRE NEGO SE TO ZVANICNO ZNA... TO BI MOGLO OBJANITI TAKO BRZI PRODOR VOJNI U TO VREME


(ARCIBALD SAJS)
" U klinastom pismu u Mesopotamiji postoji zapis na glinenim plocicama gde pise
"UR NINO SAR SERBULA"... (1900 godina pre Hrista)
Sajs je preveo naj veci deo plocica i on je preveo ovaj zapis kao:

UR - vladarska titula
NINO- Nino Belov
SAR-car
SERBULA-Srba ili Srpski.....

(Sajs je najugledniji naucnik saf katedre Britanije za drevne civilizacije, covek koji je jedini i najbolji poznavalac KLINASTOG PISMA na svetu).....



SERBON ili SERBO MAKARIDOV (1320 G.P.N.E.) je bio drugi osvajac tada poznatog sveta koji je krenuo iz Raske u osvajanje sveta... Sebe je proglasio za sina BOGA SERBONA i po povratku iz osvajanja prestonica mu je bila na KRITU sto svedoce mnogi spomenici pisani na SRBICI..... Cesto je predstavljan sa Lavljom kozom na glavi ili u ruci......
Леп, јак, добар ђак!

User avatar
NeVla
junior
junior
Posts: 351
Joined: Sat Aug 27, 2011 7:04 pm
Location: KaraBUrma

Re: Istorija...

Post by NeVla »

:bigsmurf: :salut:
http://youtu.be/5IRjYqmEg50
BEOGRADSKI PLAVI !!!

User avatar
Booze Brothers
glavni internet kezualac Srbije...
Posts: 36044
Joined: Wed Sep 07, 2005 3:40 pm
Location: Singidunum 44°48'51.26"N / 20°29'52.15"E
Contact:

Re: Istorija...

Post by Booze Brothers »

'63. OFK Beograd-Juventus 2-1
Image
Ofka till I die
Nezvanični sajt OFK Beograda
Sačuvajmo Omladinski stadion!

Post Reply