Booze Brothers wrote:ajd malo nam prepricaj ceo taj dan... sokolovi, sanse, secu atmosferu, ocekivanja pre, desavanja posle tekme... inace smo tada posle mislim 6 kola bili prvi u ligi u konkurenciji ex sfrj republika bez hrvata i slovenaca. a usli smo iz druge u prvu posle odustajanja zagreba sa kojim smo vodili bitku za ulazak do poslednjeg kola prethodne sezone...
U to vreme sam nesto bio sjeban, imao sam skoro 17 godina, ali mi je mesec dana pre te utakmice sa zvezdom otac poginuo na poslu tako da mi bas i nije bilo do pevanja navijackih pesama i slicno. Na utakmicu sam isao sa drugarima iz Marijane Gregoran, dva zvezdasa, jedan grobar i ja... i isli smo na sever .... ja medjutim nisam izdrzao kada je Loncar davao golove pa sam se radovao zajedno sa grobarom...
Secam se da su navijaci zvezde odneli zastavu do Sokolova, plavu pisalo je OFK Beograd i bio je orao izmedju, valjda zato sto je ekipa sa Karaburme drzala sever... Znam da je Misko igao fantasticno, on i Curcic su ih ubijali po desnoj strani. Obradovic je bio standardno dobar na levom Beku a Rambo Nikolicic je bio Rambo... kao i uvek.
zanimljivo... pa da, to je ta komba karaburmska...
ja nisam tada gledao, bio sam dve-tri godine kasnije kada smo ih opet tu razbucali sa 2-0... Beli Milovanovic i Masic! igrao i cuveni Mirko Soc... posle toga tamo vise nismo pobedili, vreme je...
Pre cetiri dana je preminuo Vladimir Geza Senauer, clan heneracije koja je 1955. godine osvojila Kup. U BSK je dosao iz Hajduka i zadrzao se dve godine, sve do 1957.
"Televizijska serija i film "Montevideo, Bog te video" nisu realno prikazali lik mog oca Blagoja Moše Marjanovića. Tata je bio sušta suprotnost liku iz serije. Bio je strašno miran čovek, koji nikada nije povisio ton. Fudbaleri tog vremena nisu bili kartaroši, ženskaroši i mangupčići. Moša je bio gospodin čovek!"
Некада БСК, а данас ОФК Београд је у својој историји, која траје већ више од једног столећа, имао великих успеха у националном купу. До сада смо пет пута били у прилици да оптрчимо победнички почасни круг око терена са подигнутим пехаром у рукама!
Први трофеј смо освојили 1934. године када се по први пут одржало ово такмичење. Тада се куп звао „Такмичење за пехар купа Лига Купа“, или краће, „Југо – Куп“! Те године се није одржао главни део државног првенства, иако су се одиграле све квалификационе утакмице. Није дошло до договора око формата и система такмичења, а такође је и у самој земљи владало посебно расположење после атентата над краљем Александром. У то време је БСК био заиста неприкосновен, а сезону пре и две након те 1934. године освојили смо првенство Краљевине Југославије. Први пехар купа смо подигли након утакмица против БАСК-а (3-3), ХАШК-а (3-1), Хајдука (прекид због туче играча у 40. минуту при резултату 0-0), Грађанског (2-0) и у последњој од њих против загребачких Зелених, Конкордије (2-1).
Боје БСК-а те године су бранили играчи попут Моше Марјановића, Микице Арсенијевића, Ђокице Вујадиновића, Фрање Глазера, Пегија Радовановића, Свете Глишовића, Иве Стевовића, Божића, Тирнанића, Шурдоње, Божовића, Ламбике Лехнера, Бивеца, Чебинца, Ђорђевића, а екипу је са клупе водио чувени Антал Немеш! Тим јак као гром!
Након ратних страхота и дешавања по доласку нове власти, враћамо своје име 1950, а нови трофеј купа освајамо 1953. године! Такмичење је формирано 1947. године под називом „Куп Маршала Тита“ и тако се звао све до 1991. године. Нашу екипу је као тренер те 1953. године водио можда и највећа легенда нашег клуба и сигурно једно од највећих имена домаћег фудбала, Благоје Моша Марјановић!
Такође је занимљиво да се каже да смо током педесетих година у куп такмичењу имали два тима! БСК II је најдаље догурао 1951. године када је елиминисан од сплитског Хајдука у 1/8 финала.
Полуфинале које је одржано те 1953. године је сигурно „најчудније“ и најспецифичније у историји нашег фудбала! Наиме, након што смо елиминисали шидски Срем (9-0), Раднички КГ (3-2), Сутјеску (5-1), те после преокрета и Спартак (3-2), жреб је одлучио да се у полуфиналу састанемо са загребачким Динамом. По правилу је требало да се одигра једна утакмица, али се она „намножила“ на чак три!
Прва утакмица се одиграла 02. новембра 1953. године у Загребу. Након деведесет минута је било 1-1, али се мора рећи да нас је судија грубо оштетио очигледно не познајући правила фудбалске игре. Након што је Калоперовић извео једанаестерац, а голман одбио лопту која погађа стативу, лопта му поново долази право на ноге и кад је кренуо да рутински затресе мрежу, судија је свирао офсајд позицију! Било како било, по завршетку регуларног дела, приступило се извођењу једанаестераца. Оно што треба напоменути је то да је тада било правило да првих пет удараца са беле тачке изведе прво једна екипа, па затим и друга, а победник је наравно она која постигне више голова. У првој серији, оба тима постижу по четири гола. У тим тренуцима се појавио велики проблем јер се утакмица одужила, а кренуо је да пада мрак и видљивост је била драстично смањена. Спикер је молио навијаче да угасе папирне бакље да се не би запалиле дрвене трибине! Поново на сцену ступа судија и консултује се са колегама да ли по правилу треба изводити по један пенал па ко промаши тај испада, или да се опет и шутира по пет једанаестераца. Ипак се одлучују за ово друго, али ни у другој серији није било бољег пошто су оба тима дала по четири гола! Мрак је постајао све приметнији! Настала је права пометња на терену, делегат се напрасно изгубио, нико није знао стриктна правила, а судија се поново одлучио за нову серију пенала! После неколико удараца са беле тачке у којима је резултат био изједначен, нису се више ни силуете људи виделе и арбитар је морао да прекине меч!
Сутрадан су кренуле разне приче и тимачења правилника. На крају је фудбалски савез окривио судију Марковића јер је после прве серије од пет пенала сваке екипе, требао да приступи извођењу по једног једанаестерца. Марковић је суспендован, а 13. новембра су заказани пенали, „један за један“. Бсковци су у Загреб послали осморицу играча. На нешу несрећу, Калоперовић је промашио, а Мантула је извео укупно 28. пенал у том двобоју и затресао мрежу. Динамо је финалиста!
Ипак, неколико дана касније, савез одлучује да се одигра нова утакмица највише због тога што је судија у првој утакмици онемогућио Калоперовића да постигне гол када му је свирао офсајд, а са том одлуком се чак сложио и Динамо који се претходно жалио и ту навео и грешку судије који је оштетио БСК! Коначно, трећа едиција овог меча се одиграла 21. новембра и наш Калоперовић је са два поготка одвео београдске Плаве у финале купа!
У финалу, на стадиону ЈНА, на месту где је БСК играо своје мечеве пре рата, окупило се свих 50 000 гледалаца! Хајдук је био апсолутни фаворит, али су Београђани све изненадили и у игри за памћење победили са 2-0! Голове смо дали на самом почетку утакмице, а стрелци су били Антић и Панић. Славни Моша се нашао на рукама својих изабраника и заједно са њима оптрчао почасни круг са подигнутим сребрним пехаром!
Две године касније, поново смо били најбољи у купу. На путу до финала смо савладали Вардар (4-0), београдски Раднички (2-1), а у полуфиналу смо нанели прави дебакл Црвеној Звезди пошто смо је савладали са чак 4-0! Тада се прославио наш центарфор, Поп Марковић, популарни Шифоњер, који је голману Беари забио три гола, а четврти је постигао Буша Јосић!
У финалу нас је поново чекао сплитски Хајдук. Оно што је давало драж овој утакмици је било то што су се састали званични шампион и вицешампион државе! Ипак, на стадиону се окупило тек 20 000 гледалаца који, на жалост, нису видели баш нешто посебно допадљиву игру. Много се тактизирало, али је наш Моша надмудрио тренера „Ајдука“, Бенчића па је БСК освојио нови трофеј и то истоветним резултатом као у претходном финалу, 2-0! Стрелци су били Марковић и Антић, а голови су постигнути поново на самом почетку утакмице! Капитен Сава Антић је одржао почасни говор након чега смо уз овације са трибина оптрчали још један поносни, почасни круг!
Године 1957. променили смо име у данашњи ОФК Београд, а пет година касније наше витрине украсио је још један трофеј победника националног купа. Офковци су пре финалне утакмице пребродили Рудар из Какња (3-0), Будућност (1-0), Вележ (1-0), те загребачки Динамо (2-1). За разлику од претходна два финала, које смо одиграли педесетих година, на Дан Републике 29. новембра, овај финални сусрет је био одигран 04. јуна. Противник је био суботички Спартак! Резултат којим смо освојили четврти куп је био доста убедљив, 4-1, али је општи утисак да нас је Спартак итекако намучио. Било како било, са клупе вођени диригентском палицом тренера Ћирића, Офковци су славили са 10 000 присутних навијача, који су заиста уживали у приказаном фудбалу. Новине су објавиле да је на утакмици упућено чак 41 ударац на голове! Стрелци за Београд су били Антић у два наврата, Чебинац и Самарџић. Најбољи на терену и најзаслужнији за нови трофеј био је најстарији међу нашим играчима, капитен Сава Антић!
Наш последњи освојени трофеј до сада изборили смо у можда најлепшем финалу у историји домаћег купа. Пре Динама бољи смо били од Сутјеске (3-3, пен. 5-7), Срема (2-1) и Слободе (2-0). Тренер Милић је два дана пре финала одвео екипу у карантин на Авалу у одмаралиште „Чарапићев брест“.
На утакмици против загребачког Динама тог 26. маја 1966. године славили смо над популарним „Пургерима“ са чак 6-2! Пред 35 000 гледалаца на стадиону ЈНА, по јакој киши, приказали смо тако полетну и прелепу игру да се о тој утакмици пручало у суперлативима дуги низ година. Наш тим, предвођен чувеним „Три С“, који су чинили Скоблар, Самарџић и Сантрач, па играчима таквог кова као што су били Бановић, Гуглета и Дакић, те организованом дефанзивом коју су чинили Кривокућа, Вукашиновић, Миловановић, Грујић и голман Ђорђевић, приказао је те београдске вечери маестралну игру за коју Динамо, предвођен Ламзом и Замбатом, једноставно није имао решења! По два поготка је постигао „Трио С“, мада је Скоблар након утакмице тврдио да је један од голова њему грешком приписан, а да је прави стрелац био Бановић! Колико смо били надмоћни, а противник инфериоран, довољно говори и изјава Динамовца, Замбате: - „Нисмо били у стању да зауставимо навалу ОФК Београда. Личили смо на спори воз у оносу на експрес. Није лако преживети овакав дебакл!“
29. новембар 1953.године
БСК - ХАЈДУК 2:0
Стрелци: Антић (5. минут) и Панић (17. минут)
Стадион ЈНА, гледалаца: 50.000
Судија: Т. Ивановски (Скопље)
БСК: Раденковић, Јуричко, Радовић, Тасић, Видић, Давидовић, Панић, Антић, Марковић, Калоперовић, Прљинчевић. Тренер: Благоје Марјановић
ХАЈДУК: Беара, Делић, Д. Грчић, Брокета, Л. Грчић, Луштица, Араповић, Сенчар, Вукас, Ф. Матошић, Видошевић. Тренер: Ј. Матошић
29. новембар 1955.године
БСК - ХАЈДУК 2:0
Стрелци: Марковић (3. минут), Антић (15. минут)
Стадион ЈНА, гледалаца: 20.000
Судија: Т. Ивановски (Скопље)
БСК: Цветковић, Стојановић, Шијаковић, Крањчић, З. Јуричко, П. Ђорђевић, Јосић, Антић, Марковић, Јелисавчић, Шенауер. Тренер: Б. Марјановић
ХАЈДУК: Вулић, Кокеза, Бркљача, Луштица, Д. Грчић, Радовић, Ребац, Жанетић, Вукас, Ј. Видошевић, Максан. Тренер: Љ. Бенчић
04. јул 1962. године
ОФК БЕОГРАД - СПАРТАК 4:1
Стрелци: С. Антић (5. и 15. минут), С.Чебинац (56. минут), Самарџић (82. минут) за ОФК Београд, а Ђукановић (49. минут) за Спартак
Стадион ЈНА, гледалаца: 10.000
Судија: В. Капуста (Загреб)
ОФК БЕОГРАД: С. Кривокућа, Миловановић, Гаврић, Попов, Шијаковић, Дакић, Самарџић, С. Чебинац, С. Антић, Бановић, Скоблар. Тренер: М. Ћирић
СПАРТАК: Таушан, Блескањ, Цопић, Јенован, Ушумовић, Агоштон, Такач, Борбељ, Хиршман, Ђукановић, Милодановић. Тренер: Л. Јаковетић
26. мај 1966. године
ОФК БЕОГРАД - ДИНАМО 6:2
Стрелци: Скоблар (4. и 43.минут), Сантрач (17. и 36. минут) и Самарџић (63. и 85. минут)
Стадион ЈНА, гледалаца: 35.000
Судија: А. Шестић (Мостар)
ОФК БЕОГРАД: Ђорђевић, Миловановић, Грујић, Вукашиновић, Б. Кривокућа, Гуглета, Самарџић, Дакић, Сантрач, Скоблар, Бановић. Тренер: Д. Милић
ДИНАМО: Шкорић, Цвек, Лончарић, Грачанин, Рамљак, Пуљчан, Паић, Гуцмиртл, Замбата, Ламза, Киш. Тренер: И. Јазбиншек
Поред пет освојених трофеја, једино финале смо изгубили 2006. у мечу против Црвене Звезде, тек после продужетака, 2-4 (после деведесет минута је било 2-2), а уз то смо, не рачунајући ову сезону, четири пута били полуфиналисти и то у сезонама 1985/86 када је од нас био бољи Вележ (3-0), па Црвена Звезда 1990/91 (0-3;3-3), 2007/08 ФК Земун (1-1; после пенала 4-5) и 2009/10 Црвена Звезда (0-1).
Navršila se tačno polovina veka posle jednog od prvih najvećih posleratnih klupskih uspeha u evropskim takmičenjima nekog od timova SFRJ! Uz finale zagrebačkog Dinama u Kupu sajamskih gradova, te polufinala Crvene Zvezde u istom takmičenju, naš Beograd je proleća 1963. godine napravio veliki uspeh, svoj najveći u klupskoj istoriji iz perioda posle završetka Drugog svetskog rata, plasmanom u polufinale Kupa pobednika kupova! Protivnik je bio londonski Totenhem!
Mladići, koji su nasledili staru gardu koja je pedesetih godina osvojila dva nacionalna kupa i bila vicešampion države, a uz koje je bilo par iskusnih igrača predvođeni legendarnim Savom Antićem, su tih godina stasali i nastavili nisku naših uspeha na internacionalnoj sceni. Pre rata su Bskovci, predvođeni Mošom, Tirketom, Nosonjom, Mikicom, Lambikom, Glišom, Škobom, Valjarom (...) u dva navrata bili polufinalisti Mitropa kupa, takmičenja koje je pandam današnjoj Ligi Šampiona! Josip Skoblar, Spasoje Samardžić, Dragan Gugleta, Sreten Banović i još mnogi iz plejade novih Ofkovih dečaka, koji će vremenom postati fudbalske legende ne samo našeg kluba, su par meseci pre utakmica protiv popularnih „Pevaca“ osvojili četvrti trofej kupa, od ukupno pet koliko ih do sada ima u našim vitrinama. Isto tako su u narednoj sezoni osvojili drugo mesto u Prvoj saveznoj ligi, a oktobra 1963. godine, u Kupu sajamskih gradova, pobedili i jedan torinski Juventus! Jasno je bilo da se radi o jednoj od naših najboljih generacija igrača ikada! Kup pobednika kupova je u to vreme bio mlado takmičenje, a mi smo pohod na polufinale otpočeli u njegovoj trećoj ediciji.
Put do Totenhema nas je vodio preko Šimija iz istočnonemačkog grada Halea (2-0;3-3), te irskog Portdauna (5-1;2-3), a najveću proveru smo imali protiv italijanskog Napolija. Posle naše pobede u Beogradu od 2-0, pretrpeli smo poraz u gostima od 3-1. Pošto u to vreme nije važilo pravilo prednosti postignutog gola u gostima, odigrala se i „majstorica“. Na neutralnom terenu, u francuskom Marseju, na stadionu „Veledrom“, naš Beograd je pred oko 10 000 gledalaca slavio ubedljivo sa 3-1. Italijanima nije pomoglo ni to što su izdejstvovali pomilovanje nekoliko svojih igrača koji su bili suspendovani od italijanskog fudbalskog saveza zbog dopinga! Žreb je odlučio da polufinalni parovi budu Atletiko Madrid – Nirnberg i OFK Beograd – Totenhem. Predstavnici kluba iz Londona su gledali treći meč Beograđana i Napolitanaca pa su se operativci našeg kluba i Totenhema već u Marseju dogovorili oko detalja za predstojeći dvomeč koji se igrao u Beogradu i Londonu.
Za utakmicu u Beogradu je odabran stadion JNA, a igralo se u noćnom terminu pod reflektorima. Iako vreme nije bilo idealno, vladalo je veliko interesovanje. Totenhem je bio sastavljen od brojnih engleskih reprezentativaca poput Grivsa, Blančflauera, Normana, Smita, Medvina, a odlični Džons je igrao za selekciju Irske. Prodato je 22 813 ulaznica, ali je na stadionu bio okupljen daleko veći broj gledalaca. Bilo je prisutno i par stotina Engleza. Naši mediji su preneli da je bilo između 35 i 40 hiljada ljudi, da bi Englezi išli čak i do cifre od čitavih 50 000!
Sama utakmica ipak nije opravdala renome same završnice takmičenja. Englezi su se začuđujuće povukli ispred svog gola, netipično za njih, koncentrisali su većinu igrača u svojih šesnaest metara i tako branili svoj gol, a iz kontranapada pokušavali da dođu do pogotka. Naša igra je bila nepovezana i bez puno ideje. Prvi do vođstva su došli gosti posle greške naše odbrane koju je iskoristio Vajt! Ipak, Beograd se ne predaje pa posle igranja rukom Mekkeja u svom kaznenom prostoru, mađarski sudija Aranjoši svira najstrožu kaznu. Siguran sa bele tačke bio je Popov, te se na odmor otišlo sa rezultatom 1-1. U nastavku viđamo sličnu igru, ali, na našu žalost, ponovo grešimo u defanzivi i to koristi Dajson te postavlja konačnih 1-2! To nije sve što treba pomenuti od dešavanja sa ove utakmice. Naime, krilo Londonaca, Grivs, ponajbolji igrač gostiju, pokoškao se sa našim defanzivcem Krivokućom i zaradio isključenje! Grivs je tako postao prvi igrač Torenhema koji je dobio crveni karton posle celih 40 godina! Koliku je „prašinu“ ovaj događaj podigao svedoči i zapanjujuća izjava upućena gostujućoj delegaciji Šandora Barča, inače predsednika takmičenja, koju je dao odmah posle meča: - „Ne trebate davati toliki značaj ovom isključenju. Vi ćete svakako pobediti i u revanšu i proći dalje, a u finalu će Grivs već moći da igra...“
Za revanš smo imali veliki hendikep jer put Londona nije mogao najiskusniji, Sava Antić! Britanska štampa je dosta potcenjivački nastupala prema našem timu, a slične su bile i izjave fudbalera Totenhema. Najavljivali su da će dati „pola tuceta“ golova Beogradu! Novinarima je bio zanimljiv Krivokuća, igrač koji „je uspeo“ da posle međusobnog koškanja „isključi“ jednog engleskog fudbalera! Doduše, u zvaničnom programu za utakmicu, domaćin je našem klubu poželeo dobrodošlicu i zahvalio se na toplom dočeku u Beogradu. Afirmativno su pisali o našem mladom timu i naveli su primer da smo samo nešto ranije pobedili nacionalni tim Bugarske u sred Sofije sa 2-1. Takođe, Englezi u prethodnim mečevima protiv Jugoslavije nisu imali previše uspeha tako da su Totenhemovi operativci o našem stilu igre pisali u superlativima.
Na čuvenom „Vajt hart Lejnu“ se okupilo tačno 59 736 gledalaca! Pravili su se čuveni talasi zbog velike gužve, a navijači su bili „naoružani čegrtaljkama“ kojima su pravili zaglušujuću buku. Teren je bio katastrofalan, sav nakvašen i blatnjav, a jedan engleski novinar ga je opisao da podseća na „istopljenu čokoladu“!
Revanš utakmica je konačno bila po ukusu fudbalskih sladokusaca. Totenhem je igrao otvoreno što je odgovaralo našim poletarcima, željnim nadigravanja. Ipak, prvi do vođstva dolaze Beli, mada dosta iskaljane opreme od blata. U 24. minutu strelac je bio Mekkej, igrač koji je skrivio jedanaesterac u prvom meču. Bez obzira na to, Beograd je krenuo još odlučnije i samo četiri minuta kasnije preko Skoblara poravnavamo rezultat! I nakon postignutog gola vršimo veliki pritisak i stvaramo velike šanse. Gol prilike propuštaju Milošev (u dva navrata), Popov, Skoblar i Gugleta. Domaći su u šoku, a u gledalištu muk! Taman smo se ponadali da možemo do pobede i pozitivnog rezultata, ali nam u smiraj prvog perioda igre Džons trese mrežu iza nemoćnog Vidinića! Do kraja utakmice domaći postižu još jedan pogodak preko Smita u 49. minutu i to je bilo i konačnih 3-1! Na finale u Roterdam putuje Totenhem!
Nakon meča, menadžer „Pevaca“, Nikolson je prišao našem predsedniku Boži Tomiću i rekao mu sledeće: - „Možete biti ponosni jer je vaš tim jedini od svih inostranih ekipa koje su gostovale na „Vajt Hart Lejnu“, a da je uspeo da ućutka navijače!“ – inače, Nikolson je čovek koga ne bije glas da se trudi da bude skroman, kako su u to vreme prenosili britanski mediji.
Kada se meč završio, novinari su totalno „okrenuli ploču“ i način pisanja o OFK Beogradu u odnosu na vreme od pre revanša. Sada su hvalili igru naših igrača na sva zvona i pisali da je finale KPK odigrano još u Beogradu. Čudili su se da je naš tim sa svega 22 godine u proseku na takav način parirao Totenhemu sa svojih prosečnih 29, sastavljen mahom reprezentativcima Engleske. Hvaljen je i duel koji je tokom celog meča vođen između njihovog halfa Mekkeja i našeg Marića.
To je bio kraj našeg učešća u KPK te godine u kom smo dospeli do same završnice, a najvažnije, za nas je ponovo čula cela evropska fudbalska javnost! Podatak da su predstavnici Šefild Venzdeja i Totenhema ponudili našem timu da zbog svoje dobre igre dođe u Britaniju na turneju dovoljno govori o tome na koji su nas način predstavili naši igrači. Hvala Vam!
24. april 1963. godine
½FINALE KUPA POBEDNIKA KUPOVA
OFK BEOGRAD – TOTENHEM 1-2 (1-1)
Stadion JNA, gledalaca 22 813.
0-1 Bajt u 26, 1-1 Popov u 36, 1-2 Dajson u 76. minutu
Na današnji dan, navršava se tačno 50 godina od prve polufinalne utakmice Kupa pobednika kupova, koju smo 24. aprila 1963. godine odigrali u Beogradu protiv Totenhema, kasnijeg pobednika tog takmičenja te sezone.
Naš najveći uspeh iz perioda posle II svetskog rata, ujedno i jedan od najvećih koji su ostvarili klubovi iz SFRJ, ostvaren je u sezoni 1962/63, kada smo došli samo na dva stepenika od osvajanja evropskog trofeja. Do Totenhema smo došli pošto smo prethodno pobedili istočnonemački Šimi iz Halea (2-0;3-3), irski Portdaun (5-1;2-3), te italijanski Napoli (2-0;1-3;3-1).
Žreb je bio nemilosrdan pa smo se tako namerili na najozbiljnijeg kandidata za osvajanje trofeja pobednika kupova. Za utakmicu u Beogradu iznajmljen je stadion JNA, a pod reflektorima se se okupilo oko 25 hiljada gledalaca.
Glavni sudija bio je Mađar - Lajoš Aranijoši, a timovi su nastupili u sledećim sastavima:
Od samog početka viđena je otvorena igra sa obe strane. Prvi do vođstva dolaze Englezi i to posle greške koju je u 26. minutu iskoristio Vajt. Naši igrači nisu pali posle iznenadnog gola gosta, te je posle penala, koji je posle igranja rukom skrivio Mekej, precizan sa bele tačke bio Popov u 36. minutu utakmice i sa tim rezultatom se otišlo na odmor.
U nastavku igre naš tim ima konstantnu inicijativu, no naša odbrana pravi još jednu početničku grešku i kiks Rođe Milovanovića koristi Dejson i postavlja konačnih 1-2 na ovoj utakmici.
U revanšu u Londonu nismo imali sreće, te smo poraženi sa 3-1, a pred 60 hiljada gledalaca jedini strelac za nas bio je Skoblar, te je naša evropska priča za tu sezonu tako bila okončana.
Slava našim igračima koji su zauvek ucrtali naš tim u istoriju evropskih kupova, sa željom da se Beograd vrati što pre na fudbalsku mapu Evrope u punom svom sjaju!
.... ja medjutim nisam izdrzao kada je Loncar davao golove pa sam se radovao zajedno sa grobarom...
posle toga tamo vise nismo pobedili, vreme je... 
